Kao mali često sam razmišljao kako napisati knjigu u prvom licu, a da narator umre!? Jednostavno nisam pronalazio odgovarajuće rešenje.
Berta Sera Mansanares je ovaj problem rešila tako što je dopustila skoro svim svojim likovima u romanu (a nema ih baš malo) da govore u prvom licu! Naravno, odmah na početku, prvi umire (tako da verujem da su nam se ideje iz mladosti poklapale), ali i kasnije će biti još nekoliko smrti u prvom licu.
"Oči uragana" (Los ojos del huracán / Berta Serra Manzanares, 2008.) je roman o Kubi 19. veka. Da nema tog logičkog eksperimenta sa početka, jednostavan i gotovo jednoličan stil bi lako mogao da odbije čitaoca. Čak štaviše, promena likova/naratora koji za sobom ne vuku i promenu stila pripovedanja, može i ozbiljno da zasmeta.
Ipak, umetnička magija postoji, jer i takav, na prvi pogled, površan pristup - polako nas uvlači u priču i atmosferu, i to ni malo prijatnu: o vrućini i lepoti Havane, ali i o strašnim robovlasničkim odnosima koji od rasističkih sadista čine ugledne utemeljivače kulture.
Zaista, pitam se, šta bi se uopšte dogodilo da je Berta ovoj prilično teškoj temi prišla i sa ozbiljnijim književnim stilom, sa prefinjenijom stilskom razradom (tipa Fokner, recimo). Ovo bi bilo ili Nobelovsko delo, ili bi samo potonulo od svoje težine.
I još nešto veoma važno... možemo saznati i mnogo zanimljivih istorijskih činjenica, prvenstveno o Kubi i da nam stvari postanu jasnije. Međutim, insistirao bih i na činjenici da je ovo Katalonski, a ne Španski roman, što nam takođe daje neku drugu sliku.
p.s. Kako se knjiga završava, stvari postaju snažnije, i kao da i čitaoc ulazi u vrtlog uragana dešavanja. Na kraju sve izgleda veoma dobro, doduše malo nedefinisano, ali ipak realno, životno.
I opet možemo zaključiti da je ovo katalonski roman - iz zemlje koja je između Španije i Francuske, između ohole životne razbibrige i prefinjene kapitalističke životne lepote. Da je ovo roman iz Barcelone, grada između Madrida i Pariza, između grandioznog nekadašnjeg vladara sveta i dugovečne umetničke prestolnice.
Berta Sera Mansanares je ovaj problem rešila tako što je dopustila skoro svim svojim likovima u romanu (a nema ih baš malo) da govore u prvom licu! Naravno, odmah na početku, prvi umire (tako da verujem da su nam se ideje iz mladosti poklapale), ali i kasnije će biti još nekoliko smrti u prvom licu.
"Oči uragana" (Los ojos del huracán / Berta Serra Manzanares, 2008.) je roman o Kubi 19. veka. Da nema tog logičkog eksperimenta sa početka, jednostavan i gotovo jednoličan stil bi lako mogao da odbije čitaoca. Čak štaviše, promena likova/naratora koji za sobom ne vuku i promenu stila pripovedanja, može i ozbiljno da zasmeta.
Ipak, umetnička magija postoji, jer i takav, na prvi pogled, površan pristup - polako nas uvlači u priču i atmosferu, i to ni malo prijatnu: o vrućini i lepoti Havane, ali i o strašnim robovlasničkim odnosima koji od rasističkih sadista čine ugledne utemeljivače kulture.
Zaista, pitam se, šta bi se uopšte dogodilo da je Berta ovoj prilično teškoj temi prišla i sa ozbiljnijim književnim stilom, sa prefinjenijom stilskom razradom (tipa Fokner, recimo). Ovo bi bilo ili Nobelovsko delo, ili bi samo potonulo od svoje težine.
I još nešto veoma važno... možemo saznati i mnogo zanimljivih istorijskih činjenica, prvenstveno o Kubi i da nam stvari postanu jasnije. Međutim, insistirao bih i na činjenici da je ovo Katalonski, a ne Španski roman, što nam takođe daje neku drugu sliku.
p.s. Kako se knjiga završava, stvari postaju snažnije, i kao da i čitaoc ulazi u vrtlog uragana dešavanja. Na kraju sve izgleda veoma dobro, doduše malo nedefinisano, ali ipak realno, životno.
I opet možemo zaključiti da je ovo katalonski roman - iz zemlje koja je između Španije i Francuske, između ohole životne razbibrige i prefinjene kapitalističke životne lepote. Da je ovo roman iz Barcelone, grada između Madrida i Pariza, između grandioznog nekadašnjeg vladara sveta i dugovečne umetničke prestolnice.
Нема коментара:
Постави коментар